Kada porodica ostane bez bliske osobe, pitanja o organizaciji dolaze brzo, dok za odluke često nema dovoljno snage ni vremena. Pravoslavni pogrebni običaji porodici daju jasan, dostojanstven okvir za ispraćaj pokojnika, ali se njihov tačan tok može razlikovati prema parohiji, mestu i želji porodice. Najsigurnije je da se o detaljima dogovorite sa nadležnim sveštenikom, dok pogrebna služba može preuzeti praktičnu organizaciju i potrebnu administraciju.
Šta je smisao pravoslavnog ispraćaja
U pravoslavnoj veri smrt se ne posmatra samo kao rastanak, već kao prelazak iz zemaljskog života u večnost. Zato su molitva, opelo i pomen u središtu ispraćaja. Njihov smisao nije u strogoj formi, već u molitvenom sećanju, iskazivanju poštovanja prema pokojniku i pružanju utehe njegovim najbližima.
Porodica ne mora da poznaje svaki običaj unapred. U trenutku žalosti dovoljno je da jasno kaže da želi pravoslavni obred i da navede da li je pokojnik pripadao određenoj parohiji. Sveštenik potom određuje tok službe i daje smernice o onome što je potrebno pripremiti.
Važno je razlikovati verski obred od porodičnih i lokalnih navika. Pojedini običaji se negde podrazumevaju, a negde se ne praktikuju. Ako postoji dilema, prednost treba dati crkvenom dogovoru i onome što porodici donosi mir, bez osećaja obaveze da se ispuni svaki detalj koji je neko drugi predložio.
Priprema pokojnika i organizacija pre opela
Nakon smrti, porodica najpre treba da pribavi medicinsku dokumentaciju i potvrdu o smrti, a zatim da se pokrene postupak prijave smrti i organizacije sahrane. Kada se smrt dogodi u bolnici, domu za stare ili u inostranstvu, redosled dokumentacije i preuzimanja pokojnika može biti drugačiji. Zato je korisno imati nekoga ko će koordinirati ustanovu, matičnu službu, groblje, prevoz i termin sa sveštenikom.
Pokojnik se priprema i oblači uredno, u skladu sa dostojanstvom trenutka i željom porodice. Odeća je najčešće svečana i nenametljiva. U pojedinim porodicama priprema se krst koji se postavlja na grobno mesto, a na kovčeg se može staviti ikona ili mali krst, prema dogovoru sa sveštenikom i pravilima groblja.
Cveće je izraz poštovanja, ali njegova količina ne određuje dostojanstvo sahrane. Porodica može izabrati skroman venac, suzu, buket ili cvetni aranžman za kovčeg. Kada je potrebno organizovati prevoz pokojnika iz drugog grada ili iz inostranstva, rokovi i dokumenta često zavise od države iz koje se prevoz obavlja. U takvim okolnostima posebno znači da jedna služba vodi ceo postupak, umesto da porodica sama usklađuje više institucija.
Sveća, koljivo i ostalo što se nosi na obred
Sveća se pali kao znak molitve i vere u vaskrsenje. Na opelu porodica i prisutni obično drže upaljene sveće, kada uslovi prostora to dozvoljavaju. U crkvi ili kapeli sveštenik će reći gde se sveće postavljaju i kako se obred odvija.
Koljivo, odnosno žito, priprema se za pomen i predstavlja simbol vaskrsenja. Često se nosi i na dan sahrane, ali praksa može zavisiti od parohije. Negde se priprema i slavski kolač, dok se u drugim sredinama to ne smatra potrebnim za sam čin sahrane. Najbolje je da porodica ne preuzima nepotreban teret, već da unapred proveri šta sveštenik očekuje.
Opelo u crkvi, kapeli ili na groblju
Opelo je centralni molitveni deo pravoslavnog pogrebnog obreda. Može se služiti u crkvi, kapeli, kod kuće u određenim okolnostima ili na groblju, u zavisnosti od lokalne prakse, termina i mogućnosti porodice. Sveštenik čita molitve, peva se ili govori o hrišćanskoj nadi u večni život, a prisutni se u tišini opraštaju od pokojnika.
Porodica ne mora da brine da li će znati svaki korak. Dovoljno je da prati smernice sveštenika i osoblja na groblju. Ako neko želi da održi govor, to je moguće dogovoriti unapred, ali govor treba da bude kratak, ličan i primeren mestu. Nekoliko iskrenih rečenica o životu, dobroti ili uspomeni na pokojnika često govori više od dugog obraćanja.
Postoje situacije u kojima se opelo ne služi ili se služi uz posebnu odluku Crkve. To može zavisiti od okolnosti smrti i crkvenih pravila. Takva pitanja treba postaviti svešteniku neposredno i poverljivo, bez oslanjanja na pretpostavke ili tuđa iskustva.
Sahrana i poslednji oproštaj
Posle opela sledi odlazak do grobnog mesta. Kovčeg se spušta u grob, a sveštenik obavlja završne molitve. Uobičajeno je da najbliži priđu i bace malo zemlje ili cvet na kovčeg, ali niko ne treba da se oseća primorano ako u tom trenutku to ne može.
Krst se postavlja kao obeležje groba, najčešće sa podacima o pokojniku. Trajni spomenik se obično postavlja kasnije, kada se zemlja slegne i kada porodica donese odluku bez žurbe. Pravila groblja mogu određivati dimenzije, materijal i rokove, pa je dobro te informacije proveriti pre naručivanja.
Odeća učesnika uglavnom je tamnija i svedena, ali ne postoji obaveza posebne uniforme žalosti. Suština je u poštovanju, ne u spoljašnjem utisku. Porodica može odlučiti da li će nakon sahrane primati saučešće na groblju, u domu ili na drugom mestu.
Pomeni nakon sahrane
Pravoslavni običaj poznaje pomene trećeg, devetog i četrdesetog dana nakon smrti. U mnogim porodicama obeležavaju se i šest meseci, godišnjica smrti, kao i zadušnice. Pomen je molitva za pokoj duše, a ne društvena obaveza ili mera ljubavi prema preminulom.
Za pomen se najčešće pripremaju žito i sveća, a sveštenik služi kratku molitvu u crkvi, na groblju ili prema dogovoru na drugom prikladnom mestu. Datumi se ponekad prilagođavaju ako padaju na veći crkveni praznik ili ako porodica dolazi iz udaljenog mesta. Sveštenik može dati najtačniji savet za konkretnu parohiju.
Posluženje nakon sahrane ili pomena često se organizuje za porodicu i prijatelje. Ono može biti skromno i jednostavno. To nije obavezan deo verskog obreda, pa porodica ima pravo da odluči prema svojim mogućnostima, broju gostiju i želji pokojnika. U danima žalosti važnije je da najbliži sačuvaju snagu nego da ispune očekivanja okoline.
Kako porodica može da rastereti organizaciju
Najveći pritisak obično ne stvara sam obred, već niz odluka koje moraju biti donete u kratkom roku: dokumentacija, preuzimanje pokojnika, izbor opreme, termin, grobno mesto, prevoz i komunikacija sa ustanovama. Kada je potrebno, pogrebna agencija može da preuzme te obaveze i organizuje sahranu u skladu sa pravoslavnim običajima i dogovorom sa sveštenikom.
Pogrebna agencija SEVER pruža podršku od prvog poziva, uključujući izlazak agenta na adresu, organizaciju prevoza, pogrebne opreme, cveća i administrativnih procedura. To porodici ostavlja prostor da se posveti oproštaju, bez dodatnog opterećenja koordinacijom u trenutku kada je mir najpotrebniji.
Ako niste sigurni šta je za vašu porodicu potrebno, krenite od jednog razgovora sa sveštenikom i jasne odluke da ispraćaj bude miran, dostojanstven i u skladu sa verom pokojnika. Sve ostalo može se organizovati korak po korak, bez žurbe koja bi dodatno otežala oproštaj.